Ознаке

, , , , , , , ,

magic-cube-cube-puzzle-play-54101

Veštinu da pričom izbegnete optužbu za ubistvo, ili ubedite profesore da vas premeste iz prepodnevne u poslepodnevnu smenu psiholog Robert Sternberg naziva „praktična inteligencija“. Za Sternberga, praktična inteligencija obuhvata sledeće sposobnosti: „znati šta i kome da kažete, znati pravi trenutak za to, i znati kako da sve to izvedete, da biste maksimalno iskoristili situaciju“. Proceduralna je: treba da znate kako da uradite nešto, a pri tom ne morate ni da budete svesni zašto to možete, niti da objasnite odakle to znate. Ta veština je, po svojoj prirodi, praktična: to jest, nije znanje samo po sebi, već veština koja vam pomaže da tačno ocenite situaciju i dobijete ono što želite. Tako da je to, kritički posmatrano, posebna vrsta inteligencije, i razlikuje se od analitičke sposobnosti, koja se meri koeficijentom inteligencije. Opšta i praktična inteligencija su, da upotrebim tehnički izraz, ortogonalne: postojanje jedne ne podrazumeva postojanje druge. Neko može da ima veoma razvijene analitičke sposobnosti, ali veoma malu praktičnu inteligenciju, ili pak veliku praktičnu, a neznatnu analitičku inteligenciju, ili obe razvijene u dovoljnoj meri.

Verovatno se pitate kako se stiče praktična inteligencija. Analitičkoj inteligenciji znamo poreklo. Nju, bar jednim delom (50 odsto), nosimo u genima. Koeficijent inteligencije je donekle jedinica kojom se meri urođena sposobnost. Međutim, socijalna inteligencija je stečeno znanje. To je niz veština koje se moraju naučiti. Odnekud je moramo steći, a kako se ispostavilo, ovakve stavove i veštine učimo od članova porodice.

Ovaj proces možda je najbolje objasnila Anet Laro, koja je pre nekoliko godina objavila fenomenalnu sociološku studiju o grupi učenika trećeg razreda. Birala je i crnce, i belce, decu iz bogatih, i iz siromašnih porodica, da bi na kraju taj ogroman broj svela na dvanaest porodica.

Možda očekujete dvanaest različitih predstava o tome kako se podižu deca, budući da se radi o dvanaest različitih domaćinstava; drugim rečima, očekujete da će neki roditelji biti strogi, neki blagi, da će se neki mnogo mešati deci u život, dok drugi neće imati pojma šta se dešava sa njihovom decom, i tako dalje. Međutim, Anet Laro je došla do jednog sasvim neočekivanog zaključka. Naime, njena studija kaže da postoje samo dve roditeljske „filozofije“, koje gotovo savršeno dele porodice u dve kategorije, bez obzira na druge razlike. Zaključak je da imućniji roditelji vaspitavaju decu na jedan, a siromašni na drugi način.

Imućniji roditelji su svojoj deci organizovali i šta će raditi u slobodno vreme, te se ona stalno prebacuju s jedne aktivnosti na drugu, a takođe su ih neprestano zapitkivali o nastavnicima, trenerima i drugarima iz odeljenja. Nijedno od siromašne dece nije bilo opterećeno ovako pretrpanim rasporedom. Ona nisu provodila slobodno vreme na fudbalskim treninzima dva puta nedeljno. Umesto toga, igrala su se ispred kuće sa braćom, sestrama i ostalom decom iz komšiluka. Roditelji te dece smatrali su da je to što deca rade nešto potpuno odvojeno od sveta odraslih i da nije od neke preterane važnosti. Roditelji koji pripadaju srednjoj klasi razgovarali su sa svojom decom, navodili ih da logički razmišljaju. Nisu samo izdavali naređenja. Očekivali su da im deca uzvrate, da pregovaraju, da preispituju položaj roditelja kao autoriteta.

Stav roditelja koji pripadaju srednjoj klasi, Anet Laro naziva „plansko vaspitavanje“. To je pokušaj da se aktivno „neguju i ocenjuju talenat, stav i veštine deteta“. Suprotno tome, siromašni roditelji više teže strategiji „dostignuća usled prirodnog razvoja“. Brigu o svojoj deci doživljavaju kao odgovornost, ali puštaju decu da sama odrastaju i razvijaju se.

Anet Laro posebno naglašava da to ne znači da je jedan stil odgajanja dece u moralnom smislu bolji od drugog. Koliko je ona zapazila, siromašnija deca su bolje vaspitana, nisu cmizdrila, niti bila razmažena, bila su kreativnija kada se radi o organizovanju slobodnog vremena, a bila su i samostalnija. Ipak, u praksi, plansko vaspitavanje ima mnogo prednosti. Dete iz srednje klase, kome je raspored prepun, izloženo je neprekidnom menjanju životnih situacija. Na taj način, ono se navikava na timski rad i uči kako da se snađe u različitim okruženjima. Takođe uči kako da bez stega komunicira sa odraslima i da otvoreno govori kad za to ima potrebu. Prema rečima Anet Laro, deca iz srednje klase polako postaju „ovlašćena“ za svoj život.

„Deca su se postavila kao da su svesna toga da imaju pravo da prate svoje individualne težnje i interesovanja, i da aktivno upravljaju svojim postupcima i interakcijama sa okruženjem u određenoj ustanovi. Čini se da im takva okruženja prijaju; bila su spremna za razmenu informacija i skretanje pažnje na sebe… Među decom iz srednje klase ustalila se praksa da prilagođavaju svoje postupke situaciji, da bi ostvarila svoje namere.“ Znala su pravila.

Nasuprot tome, osobine dece iz radničke klase i siromašnih porodica, koje su u ovoj studiji došle do izražaja, jesu „distanciranost, nepoverenje i stegnutost“. Ta deca nisu umela da se izbore za sebe, nisu znala kako da „prilagode parametre“ sredini u kojoj se nađu, kako bi za sebe izvukla najbolje.

Natprosečni – Malkom Gledvel (odlomak)

Advertisements